Možda je naša percepcija da se nasilje povećalo poslednjih godina; ali ako zastanemo i razmislimo, shvatićemo da smo čuli za smrt i razaranje kroz zločine, ratove, masakre, glad i slično oduvek, jer je to deo ljudskog roda i ponašanja kroz istoriju. U ljudskoj prirodi postoji stvaranje i uništenje. Međutim, naša je dužnost da zaštitimo najugroženije; ili u svakom slučaju, da im pomognemo da procesuiraju izlaganje nasilju kada ga ne mogu izbeći. Osećaj unutrašnje sigurnosti i mira je prvi pogođen nasilnim događajima. I odrasli i deca se osećaju isto-opustošeno, sa teskobom koja se pretvara u bol.
Šta možemo učiniti kada nije moguće sprečiti našu decu da se zadese usred nasilnog događaja, ili čak trpe posledice nasilnih dela koja utiču na naš grad, susedstvo, porodicu ili zajednicu? Obezbediti im sigurnost. Kako? Zapamtite da je uvek najvažnija stvar prepoznati osećanje i pretočiti ga u reči; govoriti o stvarima koje nas teraju da trpimo pomaže nam da ih „svarimo“ i osetimo se manje povređenim. Pored toga, potrebno je vreme, a ponekad je potrebno da prestanemo da asimiliramo iskustvo.
Takođe je važno da naša deca razmisle o nasilju, njihovom mogućem poreklu i posledicama. Naravno, morate koristiti jezik i možda odgovarajuće metafore za odgovarajuć uzrast, da biste izrazili da nije u redu to što se dogodilo, jer ako se stvari i događaji prećutkuju, i o njima se ne govori, ne reaguje, tišina koja ustupa mesto dijalogu , ma kakav on bio, znači odobravanje i to legitimira nasilje.
Za neke ljude je prihvatljivo da poriču ono što se dogodilo ili da ga umanjuju, ali to nije preporučljivo. Deca su pronicljiva i intuitivna i gotovo uvek shvataju da se dogodilo nešto ozbiljno. Ako ne razgovaramo s njima, uskraćujemo im mogućnost da potvrde da je njihova percepcija ispravna i da pokušaju razumeti, što kasnije može biti izvor psiholoških problema koji se često manifestuju kao fizički problemi, te tako viđamo decu u ordinaciji koja se javljaju zbog upornog bola u trbuhu, noćnog mokrenja, glavobolje, vrtoglavice, i krećemo put ispitivanja telesnih tegoba. Izvor preoblema nađemo tek u upornom razgovoru, i tek posle mnogo vremena, kada pozovemo u pomoć dečjeg psihologa ili zadobijemo poverenje naših malih pacijenata.
Ako konačno, kao roditelji, osetimo da ne možemo razgovarati o bolnoj temi s decom, možemo zatražiti pomoć od bliskog člana porodice ili bliskog prijatelja, odnosno pedijatra ili psihologa. Ne moramo biti superheroji! Imajte na umu da čak i kada nas događaji nadmašuju, uvek postoji nešto što možemo učiniti da nadoknadimo, popravimo, ispravimo ili poboljšamo situaciju. Kao roditelj, imajte na umu da nežnost i privrženost uvek pruža utehu. Ako nas naše dete zamoli za zagrljaj, fizičku bliskost, maženje“, itd., to je zato što mu je to tada potrebno da bi ga utešilo. No međutim, ako nakon nasilnog događaja primetite čudno ponašanje kod Vašeg deteta, ne oklevajte da tražite stručnu pomoć. Ohrabrujuće je znati da vam neko „čuva leđa“ onda kada Vi to ne možete jer ste i sami iscrpljeni ili ste iscrpeli svoje mogućnosti. Niste sami!
Član HM tima
Vanja Kurjakov
Specijalista pedijatar
