Malo je tekstova koji se posvećuju majčinstvu. To je zato što smo, kao majke, isuviše zauzete brigom o našim mališanima, pretražujemo nove informacije u vezi sa njihovom dobrobiti, odrastanju, poteškoćama i sumnjama. I, veoma često, zato što se sve to podrazumeva. Takođe se podrazumeva da mi uživamo u svakom momentu plača, prljavog veša, bolesti, prosute hrane, nesnalaženja u vezi sa ishranom, ispada besa. Zapitamo li se ikada kako je nama?
Zar ne bi bilo lepo da smo svi bili iskreni iskreni jedni prema drugima koliko je teško brinuti se za naš „paketić sreće“? Zar ne bi bilo osvežavajuće čuti drugu mamu kako kaže: „Samo sam se slomila i plakala“? Osećam kao da postoji određena krivica s kojom se mame suočavaju kada ne osećaju tako beskonačnu sreću svakog dana. Nije lako, i trebali bismo prestati da se pretvaramo da jeste. Ne treba da se osećamo krivima zbog toga što ne volimo svaki minut majčinstva. Nedavno me je u ordinaciji jedna mama pitala da li je normalno da se još uvek nije osećala kao da se povezuje sa bebom. Naravno da je to normalno … samo jedni drugima ne kažemo da smo svi prošli kroz to. Plakala je od olakšanja. Svi imamo svoje trenutke u kojima se vezujemo za svoju decu, ali nema postavljene vremenske granice.
Druga mama se izvinjavala zbog toga što je dovela bebu na pregled jer se “ jako zabrinula” , i svi su joj u okolini rekli kako preteruje. Pratnja se osmehivala osmehom koji je govorio “ Rekli smo ti da nije ništa…” a ona je bila postiđena. U redu je. Pa šta ako ste se zabrinuli?! Volela bih da svi možemo biti malo iskreniji o tome koliko je teško majčinstvo. Krivica je takva ogromna destruktivna sila kojoj se lako može suprotstaviti iskrenost i podrška. Pored krivice koju svi osećamo u ovom ili onom trenutku, moramo se boriti sa onom konstantnom brigom koja se dešava u mozgu majke. Prvo, brinemo da ne znamo šta radimo. Verovali ili ne, ali u redu je. Zatim, brinemo se da nismo obavili sve brižne obaveze tačno onako kako smo čitali ili nam je rečeno. Nikad nije kraj. Kao mame, verovatno ćemo se brinuti celog života. Barem bismo mogle naučiti da budemo mudrije jer zabrinutost zaista nema mnogo koristi i ono što vam pruža je samo nekoliko dodatnih bora (ili kako moj sin naziva one na mom čelu „mamine tigraste pruge“). Dakle, sledeći put kada se sretnete sa novom mamom, recite joj da radi sjajan posao i molim vas budite iskreni prema njoj. Ako ste drugarica nove mame, pa nekada i mame starije dece, i dobijete telefonski poziv gde Vaša prijateljica ima knedlu u grlu i kaže “ Ma, dobro sam…, ne, ništa ne treba, onako te zovem”, ostavite na kratko sve što radite i otiđite kod nje iako Vas je već sto puta uverila da za to nema potrebe, jer da, dobro je ona. Vaše prisustvo biće toliko značajno! I neće se zaboraviti nikada!
Biti mama je težak posao. Može biti iscrpljujuće, preplavljujuće i potpuno stresno. Da sam znala koliko bi bilo teško biti mama, da li bih to radila ponovo? NARAVNO. Samo bih znala da je u redu da je teško!
